[wulfy]

Ikarus IK-110/160: (9) Solo FAU prototipovi
Objavio: Stefan Nikolić

Devedesete za zemunski Ikarus znače i nove FAU (VÖV) prototipove solo autobusa od kojih je jedan prototip svoj život nastavio u drugoj fabrici.

Realizacija serije prototipova iz međugeneracije tekla je postepeno, i u suštini je podrazumevala plan o premijeri jednog modela svake godine. Nakon zglobnog IK-164, koji je pažnju privukao krajem 1988. i tokom 1989. godine, za 1990. je bila rezervisana solo varijanta. Princip je bio potpuno identičan, i odnosio se na primenu FAU (VÖV) norme u domenu redizajna prednje stene i radnog mesta vozača.

Nastanak prototipa IK-119

Tehnički crteži u projektnom odeljenju ponovo su za osnovu imali šasiju standardnog modela IK-110. Ona je pretrpela znatne promene i prilagođavanja pomenutom standardu, te je na prvi pogled identična forma postala nešto kraća i kompaktnija. Bukvalno sve mere su neznatno redukovane, počev od međuosovinskog rastojanja, prepusta, kao i širine i visine, pa je ukupna dužina IK-119-ice zaokružena na 11620 milimetara.

To je omogućilo pomeranje ležišta motora za 400 milimetara unazad u odnosu na položaj kod IK-110. Tu je svoje mesto zauzela, tada uobičajena i dobro poznata Raba D2156 HM6U sa 141 KW, direktno nasleđena od IK-110. Sa njom je ukombinovan standardni Famos 6MS-80 menjač, što je u principu bilo dovoljno za povlačenje maksimalnih 16 tona, za koliko je projektovan IK-119. Baš kao i na zglobnom modelu, solo prototip je dobio novu prednju upravljačku osovinu iz Rabine serije 832.50. Uz nju, primenjen je i sistem kombinovanog servo kvačila, kao i novi PPT 8045 upravljački mehanizam.

Novi i bolji solo Ikarus

Izmenama na šasiji postignuta je mogućnost spuštanja visine poda i povećanja visine putničkog sa standardnih 2050 na 2100 milimetara. Unutar istog, maksimalan kapacitet podrazumevao je prijem 110 putnika, 27 smeštenih na drvenim sedištima, i 83 u prostoru predviđenom za stajanje. Takođe, treći stepenik na prvim vratima je dodatno uvučen i dobio je oblik zasebne platforme koja se dalje nastavljala ka putničkom prostoru.

Ubrzo nakon kompletiranja IK-119 je proleća 1990. godine napustio fabričku halu i svoje mesto dobio na beogradskom Salonu automobila. Premijeru je imao od 30. marta do 8. aprila, a za cilj je imao privlačenje što veće pažnje potencijalnih kupaca. Najveći od njih, GSP Beograd, bio je veoma zainteresovan, te ga je nakon sajma angažovao na sedmodnevnoj probi po beogradskim ulicama. Nakon toga, Ikarus je za potrebe daljeg razvoja i ispitivanja IK-119 izvestan period zadržao u svom voznom parku. Deo tog vremena je proveo na ispitivanjima koja su rađena u saradnji sa Institutom za motorna vozila Vinča, a nezvanični podaci ukazuju da je potom prodat paraćinskom Jugoprevozu.

Potpuna primena FAU standarda

Laboratorijska ispitivanja i probne vožnje modela IK-119 tokom 1990. godine napravile su sjajnu uvertiru za sledeći solo prototip. Sa tom idejom, inženjeri Ikarusa su rešili da naprave korak dalje, te da povoljne rezultate ispitivanja iskoriste time što bi FAU (VÖV) normu primenili u potpunosti. Drugim rečima, konačan cilj bila je izrada solo autobusa sa pogonskim agregatom smeštenim u zadnjem delu vozila. Finalne skice i tehnički crteži iz projektnog odeljenja su izašli septembra 1990. godine.

Mercedesova tehnička osnova, MAN-ov agregat

Osim vizuelne, novi prototip je imao i mehaničku vezu sa Mercedesom. Uz MAN-ov D2866UM agregat, Ikarusu je isporučena i pogonska osovina H07 izrađena u pribojskom FAP-u po licenci ,,trokrake zvezde". Prednja kruta osovina takođe je stigla iz Priboja, i predstavljala je V04/13 verziju sa modernim, jednodelnim naplatcima. Za prenosnik snage izabran je Famosov mehanički 6MS-80 menjač, sa kombinovanim servo kvačilom. Upravo ovaj mehanički sklop sa lakoćom je nosio Ikarusovu samonoseću karoseriju koja je mogla primi ukupno 110 putnika.

Smeštanje kompletnog pogonskog agregata u zadnji deo ostavilo je dovoljno prostora za povećanje komfora unutar autobusa. Tako je visina poda spuštena na svega 750 milimetara u zoni prvih i drugih vrata, dok se iza njih pružala platforma visine 900 milimetara. Kod ovog trovratnog prototipa to je značilo da na prvim i drugim vratima postoje svega dva, a na trećim uobičajena tri stepenika. U kombinaciji sa dvokrilnim vratima, to je doprinelo bržem i lakšem protoku putnika.

Počev od vozačke kabine, pa preko instrument table i pulta, kompletan prednji deo enterijera je zadržao identičan izgled kao na modelu IK-119. Velika poliesterska kutija na vrhu prednje stene, kao i veća površina gornjih panela ostavili su prostor za potencijalnu ugradnju displeja. U to vreme, elektronski pokazivači pravca su masovno počeli da se primenjuju na vozilima zapadnoevropskih proizvođača. Pa ipak, za pojavu na vozlima iz zemunske fabrike sačekali su još nekoliko godina.

Od IK-110 do IK-410

Kako je ovo bila četvrta i pritom najtemeljnija varijacija osnovnog modela IK-110, doneta je odluka da prototip dobije zvaničnu oznaku IK-410. Neobična oznaka lako asocira na onu koju smo viđali kod novijih modela iz sasvim drugog segmenta. Svega par godina kasnije, Ikarbus seriju 400 rezerviše za turističke i visokoturističke autobuse. Prototip je kompletiran početkom marta, da bi svoju premijeru imao na beogradskom Salonu automobila 1991. godine.

Karijera prototipa

U projektovanju IK-410 dobrim delom je učestvovao Institut za motorna vozila iz Vinče, a datum plasiranja nove generacije polako se bližio. Iz tih razloga, Ikarus najpovoljnije rešenje nalazi u tome da ovaj prototip zadrži i koristi za sopstvene potrebe prevoza radnika. Ujedno, tom prilikom bi se pratio i ispitivao njegov svakodnevni rad, a konačni rezultati bi dali formu za novu generaciju koja se pripremala.

Tu ulogu IK-410 je odrađivao bez problema, međutim tokom 1998. godine Ikarbus je rešio da ga generalno remontuje i poveća kapacitet sedišta. To je podrazumevalo demontiranje drugih vrata, prepravku enterijera i ugradnju dodatna dva reda dvostrukih sedišta na njihovom mestu. Tada su prvobitni lepljeni prozori zamenjeni standardnim sa kederima, a svoj originalan izgled zadržali su na vratima. Kako je radio na prevozu radnika, nije bilo preterane potrebe za ograđenom kabinom vozača, te su njeni pregradni paneli uklonjeni. Više od 20 godina redovno je gazio kilometre na Ikarbusovoj ruti broj 5. Priliku da oseti čari beogradske gužve imao je 1998. godine, kada je tokom štrajka radnika GSP-a angažovan u redovnom saobraćaju na liniji 15.

Ikarus koji je postao FAP

Osim u stvaranju nove generacije Ikarusovih modela, ovaj prototip je poslužio i FAP-u za stvaranje sopstvenog gradskog solo autobusa. Naime, još 1986. godine Ikarus je potpisao protokol o saradnji sa FFB grupacijom. Kao deo iste, imenovani su i FAP, kao i Institut za motorna vozila, sa kojima je postojala višegodišnja saradnja. Pošto je prototip bio samo prelazno rešenje, i kako je Ikarbus već imao potpuno oformljenu familiju autobusa, projekat je bio arhiviran u projektnom odeljenju. Njegovu novu primenu nalazi sam Institut koji je na predlog FAP-a 1994. godine kompletnu tehničku dokumentaciju poslao za Priboj. Na osnovu toga, pribojski proizvođač tokom 1995. godine proizvodi prvi primerak novog solo gradskog autobusa. I danas prisutni, nama dobro poznati FAP A537 zapravo je IK-410 sa nešto drugačijim dizajnom prednje i zadnje maske.

izvor: http://www.autobusi.net/ikarus-ik-110-160-9-solo-fau-prototipovi/

[wulfy]

Pošto smo prešli na sledeću stranu, po tekstovima koje piše Stefan Nikolić izvukao sam kada su se pojedini modeli proizvodili:

1979 - 1979 - Ikarus IK105P - 1 kom.
1979 - 1984 - Ikarus IK-105
1979 - 1989 - Ikarus IK-110
1979 - 1989 - Ikarus IK-160
1980 - 1990 - Ikarus IK-160P - 1.020 kom.
1981 - 1982 - Ikarus IK-110P - 20 kom.
1982 - 1984 - Ikarus IK-105B
1982 - 1989 - Ikarus IK-110B
1982 - 1989 - Ikarus IK-160B
1982 - 1982 - Ikarus IK-170T - 1 kom.
1983 - 1983 - Ikarus IK-105E - 1 kom.
1983 - 1989 - Ikarus IK-108
1983 - 1989 - Ikarus IK-115
1983 - 1983 - Ikarus IK-160MP - 1 kom.
1984 - 1989 - Ikarus IK-162 - 50 kom.
1985 - 1985 - Ikarus IK-173T - 1 kom.
1985 - 1985 - Ikarus IK-180 - 1 kom.
1986 - 1989 - Ikarus IK-110CU - 422 kom.
1986 - 1986 - Ikarus IK-160TL - 1 kom.
1986 - 1986 - Ikarus IK-180S - 1 kom.
1987 - 199? - Ikarus IK-111
1987 - 199? - Ikarus IK-161
1988 - 1990 - Ikarus IK-160CU - 115 kom.
1988 - 1988 - Ikarus IK-160S - 1 kom.
1988 - 1988 - Ikarus IK-164 - 1 kom.
1989 - 1989 - Ikarus IK-160T - 1 kom.
1989 - 199? - Ikarus IK-111R
1989 - 1992 - Ikarus IK-161R
1990 - 1990 - Ikarus IK-119 - 1 kom.
1991 - 199? - Ikarus IK-166
1991 - 1991 - Ikarus IK-167
1991 - 1991 - Ikarus IK-410 - 1 kom. (od 1995 god. proizvodi se kao FAP A537)

[wulfy]

Ikarus IK-110/160: (10) Specijalne izvedbe
Objavio: Stefan Nikolić

Osim serijskih autobusa za gradski i prigradski saobraćaj, zemunski Ikarus je proizvodio i specijalne izvedbe autobusa za druge namene. U ovom delu priče govorimo o njima.

Osim kao fabrika autobusa, Ikarus (današnji Ikarbus) poznat je i kao fabrika specijalnih vozila. Veliki deo te priče zauzima svojevremeni angažman u izradi i sklapanju nadgradnji na rumunskim Roman i poljskim Jelč kamionima u okviru kompenzacionih ugovora. Manji, ali itekako bitan deo u Ikarusovom segmentu specijalnih vozila imale su i posebne izvedbe serijskih modela Ikarusovih autobusa. Taj, možda i najmanje poznat deo istorije Ikarusa krije nekoliko zanimljivih primeraka kojih ćemo se prisetiti po hronološkom redosledu.

Transfuziološki autobus

Prvi u nizu ,,specijalaca" nastao je krajem 1988. godine. Te godine, danas česti i dosta spominjani transfuziološki autobusi dobili su domaćeg aduta u svojim redovima. Reč je o modelu IK-110 čija je nadgradnja prilagođena svim potrebama mobilne transfuziološke stanice.

Opremanje tog autobusa, prvog takve vrste u tadašnjoj Jugoslaviji, izvela je zemunska firma ,,Franjo Krč" (sada poznatija kao Auto-kuća Zemun). Oni su na mestu standardnog putničkog salona ugradili sledeću opremu:
1. Četiri odelenja sa pregradama za prijem davaoca i stolom za kartoteku,
2. Kabinu za pregled dobrovoljnih davaoca krvi sa ugrađenim stolom i matiranim prozorima,
3. Salu sa ležajima za uzimanje krvi od dobrovoljnih davalaca,
4. Čajnu kuhinju sa ugrađenim stolom i stolicama, rezervoarima za vodu, lavaboima i frižiderom,
5. Modifikovani sistem električnog grejanja celog autobusa u toku zimskog perioda, kao i
6. Ozvučenje duž celog vozila sa ugrađenom radio vezom.
Pogonski sistem bio je iz osnovne ponude za IK-110, Rabin D2156 motor sa 190 KS uparen sa Famosovim 6MS-80 menjačem i 831.43 osovinom. Dvoja četvorokrilnih Vegman vrata, od kojih su zadnja služila za ulaz a prednja za izlaz iz autobusa, omogućavala su lako snalaženje i kretanje duž autobusa. Zvanično, ovaj Ikarus je završen sredinom marta, a svečano uručen Zavodu za transfuziju krvi Srbije na korišćenje 22. marta 1989. godine.

Nedugo nakon početka eksploatacije ovog primerka, razmatrana je i mogućnost izrade identičnog vozila u komfornijoj, zglobnoj varijanti. Nažalost, ta ideja ostala je samo na početnom nivou crteža.

Dečiji vrtić ,,Poletarac"

Godinu dana kasnije, na beogradskom Salonu automobila 1990. godine jedna od glavnih atrakcija nosila je naziv ,,Poletarac". Zapravo, bio je to prvi od dva autobusa koji su na šasiji Ikarusa IK-111R pružali pokretni vrtić deci predškolskog uzrasta sa mestom boravka u nekom od prigradskih naselja i sela u okolini Beograda.

Čitavu ideju pokrenule su opštine, zajedno sa školskim ustanovama i Ministarstvom prosvete, a ista je podrazumevala celodnevni boravak, nastavu i druženje dece u autobusu.

Za te potrebe, Ikarus je prednji deo salona opremio stolicama i stočićima i na taj način ga pripremio za celodnevne aktivnosti razigranih klinaca.

U zadnjem delu autobusa su ugrađeni ostava za garderobu, čajna kuhinja i mini toalet. Vebasto sistem pomoćnog grejanja za zadatak je dobio da obezbedi kućnu atmosferu u autobusu tokom zimskih dana. Uz to postojala je i mogućnost ugradnje klima uređaja koji bi u toku letnje sezone itekako doprineo prijatnom boravku u autobusu.

Sve ukupno, dvadesetčetvoro mališana svakodnevno je imalo priliku da zaista uživa u čarima detinjstva na jedan poseban način. Međutim, priliku da zavire u neobičan putujući vrtić imaju i klinci iz nove, moderne generacije. Drugi primerak još uvek je aktivan i zajedno sa vozačem i vaspitačicom svakog jutra veselo dočekuje mališane iz Sopota i njegovih okolnih sela: Krtinska, Urovci, i Mladost. Proizveden je i isporučen tokom 1990. godine, a kroz generalni remont je prošao 2008.

Karijera sajamskog primerka

Gore pomenuti, prvi sajamski IK-111R sa identičnom izvedbom bio je predat na korišćenje školskoj ustanovi ,,Čika Jova Zmaj", koja je njime prevozila klince i klinceze iz podavalskih sela. Između ostalog, bio je svakodnevni izvor radosti u Belom Potoku, Pinosavi, Ripnju, Sremčici i Prnjavoru. U eksploataciji se zadržao do početka 2008. godine, nakon čega je povučen iz redovne upotrebe.

Međutim, tu nije bio kraj njegovim pustolovinama. Tokom 2010. godine otkupljen je i generalno remontovan, s tim da mu je prvobitna namena ostala gotovo identična – i dalje je to bila ,,kuća putujuća".

Kompletan enterijer je osvežen, a svoje mesto u srednjem delu autobusa i dalje su zadržali sklopivi stolovi i klupe sa 20-ak mesta za sedenje. Pored njih, sada su tu i:
1. Kuhinjski blok sa frižiderom, rešoima na struju i plin, te sudopera sa tekućom vodom iz rezervoara zapremine 80 litara,
2. Garderoba sa ormarima za ostavljanje stvari i presvlačenje, kao i 2 ogledala sa stolovima u zadnjem delu vozila,
3. Klima uređaj, neonska rasveta i napajanje električnom energijom putem monofaznih i trofaznih priključaka.

Ikarus za osobe sa posebnim potrebama

Za sledeću godinu Ikarus sprema dugo planirani novitet, koji premijerno izlaže na sajmu automobila u Beogradu 1991. godine. Reč je o modelu IK-111 koji je na trećim vratima imao ugrađenu automatsku, mehaničku rampu za ulaz i izlaz osoba u invalidskim kolicima.

Da bi im omogućio vožnju, Ikarus je umesto stepenika na platformi trećih vrata ugradio metalni panel. On se putem mehanizma podizao do nivoa poda od 910 milimetara, na koliko je projektovan IK-111. Isto tako, u vidu lifta se i spuštao do nivoa od 100 milimetara od tla. Potpuni kontakt sa podlogom omogućen je putem ploče koja se naknadno izvlačila iz panela i na taj način pružala nesmetano dalje kretanje lica u kolicima.

Posebna namena nametnula je i posebnu konfiguraciju unutar putničkog salona. Naspram rampe, na sredini zadnjeg zida postavljeno je svega jedno sedište. Uz njega, na levoj strani našlo se svega još njih 8, pa je ukupan broj tapaciranih sedišta bio 22. Prostora za stajanje bilo je znatno više nego u standardnoj varijanti, a naročito u domenu drugih vrata gde je ostavljena prazna čitava platforma sa leve strane. Uz to, od pozadi pa sve do napred, postavljeni su drugačiji horizontalni-dvostruki rukodržači u nivou sredine prozora.

Poslednji aktivni Ikarus u GSP-u Beograd

Nakon Salona automobila, autobus je za svoje potrebe kupio GSP Beograd i smestio ga u pogon Karaburma. Osim po fabričkoj rampi, ovaj primerak će ostati upamćen i kao jedini IK-111 koji je u GSP stigao sa kombinacijom troja četvorokrilnih vrata i jednodelnim vetrobranima.

Prvobitno je bio zadužen na trasi linije 24, duž koje je prevozio osobe sa invaliditetom tokom čitavog dana. Radeći isključivo taj vid prevoza, na svom prvobitnom zadatku prešao je daleko manju kilometražu nego njegovi vršnjaci koji su se svakodnevno mučili sa beogradskim gužvama. Povlačenjem iz redovnog saobraćaja, uglavnom je služio za probne vožnje, obuku vozača i prevoz radnika na takmičenja. Krajem devedesetih godina rampa za osobe sa invaliditetom je izbačena sa trećih vrata. Umesto nje su ugrađeni standardni stepenici a četvorokrilna vrata su kompletno zamenjena dvokrilnim. Takođe, tom prilikom zadnji vetrobran je iz jednodelnog prepravljen u dvodelni.

Na prepravku prednjeg čekalo se sve do 2008. godine. Tada je rukovodstvo pogona Karaburma rešilo da prototip napokon ponovo uključi u redovan saobraćaj, čime je zvanično dobio garažni broj 706. U tom trenutku 706-ica je imala tek nešto više od 60.000 pređenih kilometara.

Na svoje prvo zaduženje duž trase linije 110 data je kao savršeno očuvani oldtajmer. Svoju dvadesetpetogodišnju karijeru završila je krajem 2016. godine. Zvanično, iz saobraćaja je povučena sa titulom poslednjeg aktivnog Ikarusa u redovima GSP-a.

izvor: http://www.autobusi.net/ikarus-ik-110-160-10-specijalne-izvedbe/

[wulfy]

Ikarus IK-110/160: (11) Automatici
Objavio: Stefan Nikolić

Nakon duge vladavine manuelnog menjača u serijskoj proizvodnji zemunskog Ikarusa su se pojavili automatici. Ta novina je bila toliko značajna da su autobusi sa automatskim menjačem postali novi tipovi, IK-102 i IK-166.
Pojam (polu)automatskog menjača u svetu autobusa obeležio je period šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Dok su Beogradom uveliko krstarili Lejlandi sa pneumocikličnom verzijom poluatomatskog prenosa snage, vredni nemački inženjeri radili su na stvaranju potpuno automatizovane transmisije. Za to vreme, Ikarus se po tom pitanju za svoje autobuse pouzdao u proverenu, čistu mehaniku.

Prvi automatik iz Zemuna

Ipak, nisu samo Nemci bili ažurni u razvoju automatskog menjačkog prenosnika. Paralelno sa njima, američka kompanija Alison takođe je radila na izradi novih, automatskih menjača. Jedan od njih, poneo je oznaku MT 644, i 1983. godine se našao u Ikarusu IK-105E namenjenom za tržište Egipta. O tom primerku je već bilo reči u jednom od prethodnih članaka, a kako su ga rezultati zadržali na nivou prototipa, tako je i sama ugradnja automatskog menjača ponela isti status narednih godina. U međuvremenu, situacija se ipak promenila. Beograd je postajao sve veći i naseljeniji grad, sa sve intenzivnijim opterećenjem vozila gradskog saobraćaja. Zapadnoevropski proizvođači poput MAN-a i Mercedesa su još sredinom sedamdesetih godina započeli serijsku ugradnju automatika u svoje modele. Konkurencija je uveliko počela da nameće nove standarde i tehnologije, a kraj osamdesetih godina bio je prilika da se i naš proizvođač priključi tom trendu. Čekao se odgovor Ikarusa...

Probna ugradnja automatskog menjača u Ikaruse IK-161

Sama 1989. godina za Ikarus ostaje obeležena kao jedna od najproduktivnijih sa ukupno 679 prodatih autobusa. Veliki deo njih završio je u voznom parku dugogodišnjeg i najvećeg kupca, GSP-a Beograd. Flota beogradskog prevoznika bila je značajno podmlađena i spremna za izazove. No, te svakodnevne zadatke revnosno su pratili inženjeri GSP-a, koji su primetili uticaj gore pomenutih promena. Zbog čestog ,,pođi-stani" kretanja i maksimalnog (pre)opterećenja duž čitavih trasa, najveće posledice počeo je da trpi set spojnice (kvačila).  Ni skorija ugradnja hidro-pneumatske servo komande na najzahtevnijim linijama nije dala značajnije rezultate. Vremenom, komanda (pedala) je postajala tvrđa i zamornija za vozače, a sama popravka nije bila baš tako jeftina. Od strane GSP-a u Ikarus stižu najpre dopisi, a na zajedničkim sastancima i konkretni predlozi o opciji ugradnje automatskog menjača.

Voith i ZF

Početak 1990. godine u zemunsku garažu GSP-a dovezao je TAM 260A180M sa fabrički ugrađenim Voith automatskim menjačem, na višemesečnu probu. Nedugo po njegovom dolasku, iz garaže pogona Karaburma put Ikarusa su otišla dva, tada nova Ikarusa IK-161 sa garažnim brojevima 1038 i 1039
Izbor je izvršen veoma pažljivo, pošto su oba vozila već bila zadužena na liniji 23, jednoj od najzahtevnijih po pitanju karakteristika trase. Plan je bio da se sa novim menjačima vrate na stara zaduženja, a zatim da se stave na šestomesečni probni rad. To je bilo i više nego dovoljno da se dobiju detaljna poređenja sa manuelnom varijantom.
Prvi primerak, garažnog broja 1038 dobija Voith D851.2, a drugi 1039 ZF 4HP500 automatski menjač, koji su u to vreme predstavljali vrhunac ponude. Kako sama zamena menjača nije zahtevala veće tehničke i konstrukcione prepravke, vozila su u ekspresnom roku vraćena nazad u redovan saobraćaj, sa minimalnim izmenama koje su bile najvidljivije u samoj kabini vozača.

Ikarusi IK-102 i IK-166 stupaju na scenu

Oba nemačka proizvođača zadovoljili su prethodno zadate kriterijume i parametre, naročito od strane Ikarusa ali i samog GSP-a. Vozači su takođe dali pozitivnu ocenu na ponašanje vozila, a to je dalo priliku za dugo očekivani odgovor zemunaca, te je tokom novembra 1990. godine usledilo i potpisivanje ugovora sa GSP-om za kupovinu 95 Ikarusa (39 solo i 56 zglobnih) sa automatskim menjačima.
Suštinski, na njima je zadržana standardna osnova modela IK-111 i IK-161, s tim što su glavnu razliku krili ispod poklopca motora. Tamo se uz MAN-a D2866UM našao Voith-ov D851.2 automatik, identičan onom koji je ugrađen u probne, prepravljene IK-161. Takođe, na njih je postavljena i nova pogonska osovina H09, pristigla iz MAN-a. Uz to, svi primerci sa automatskim menjačima fabrički su dolazili sa dvokrilnim vratima, u konfiguraciji 2-2-2 na solo, odnosno 2-2-2-2 na zglobnim primercima. Sa početkom njihove proizvodnje doneta je i odluka da zvanično ponesu nove oznake IK-102 i IK-166.

Dva kontigenta u dve godine

Isporuka je podrazumevala sukcesivan dolazak novih vozila, a njihova glavna uloga bila je da zamene vremešne Ikaruse IK-5. Tako se sredinom marta, prvih 7 Ikarusa IK-166 svečano pojavilo u lameli garaže na Novom Beogradu. Poneli su garažne brojeve 1111, 1115, 1116, 1123, 1124, 1129 i 1136, direktno nasleđene od sveže penzionisanih prethodnika. Dolaskom još 10 komada do kraja aprila 1991. godine, ukupno 17 primeraka je dobilo svoje redovne posade na linijama 17, 18, 51, 75, 83 i 88.
Do jeseni, svih 56 komada IK-166 našlo se u okviru pogona Novi Beograd, koji je do tog trenutka imao priličnih problema sa pouzdanošću svojih voznih jedinica. Ono što takođe vredi napomenuti jeste podatak da je ukupno 10 primeraka iz prvog kontigenta stiglo sa ZF-ovim menjačima.
Kod starije generacije vozača koji su imali čast da ih voze ostaće upamćeni po karakterističnom cimanju menjača pri svakoj promeni stepena prenosa, kao i nešto slabijoj efikasnosti usporivača (retardera) uz tvrđu komandu kočnice. Za razliku od njih serija sa Voith-om imala je prilično ravnomeran i gladak prenos, bolje ubrzanje i veću maksimalnu brzinu.

Posle Novog Beograda automatici stižu i na Karaburmu

Za još bolji učinak, u pogon Novi Beograd nedugo zatim stigla su i 4 IK-102.  Baš kao i kod zglobova, i u njima se našao Voith D851.2. Znatno veći broj solo automatika, čak 35 njih dobio je pogon Karaburma.
Upravo tom pogonu, drugi ugovor potpisan tokom 1992. godine najavio je i dolazak 36 autobusa IK-166. Oni će poneti garažne brojeve iz opsega od 1060 do 1095, a u odnosu na prvi kontigent imali su vizuelne razlike u domenu signalizacije. Zadnja svetlosna grupa dobila je četiri nezavisna sočiva sa drugačijim rasporedom za razliku od onog prethodnog sa tri. Uz to, prednja i zadnja gabaritna svetla umesto okruglog, dobila su diskretniji pravougaonik oblik. Slične izmene pretrpelo je i unutrašnje osvetljenje, promenom oblika poklopaca svetala. Sve drugo ostalo je u potpunosti isto.
Četiri autobusa iz ove, druge ture pripala su pogonu Novi Beograd, i poneli su garažne brojeve 1131, 1141, 1150 i 1168.  Brojku od 100 zglobnih automatika, koliko je GSP imao u planu za kupovinu u periodu 1991-1992. upotpunio je najpre prototip IK-167 sa garažnim brojem 1103 proizveden 1991. godine, koga sam takođe detaljnije opisao u jednom od prethodnih članaka. Jubilarni stoti primerak sa garažnim brojem 1161, ugovoren 1992. a proizveden, svečano predstavljen i isporučen 1993. godine zapravo je prvenac nove generacije pod oznakom IK-201L. Kompletna priča o njegovom razvoju i eksploataciji biće spremna u jednom od budućih članaka.

Automatik u kombinaciji sa DAF-om

Za dodatnu čar priče o automaticima svojevremeno se potrudio GSP-ov IK-166 sa garažnim brojem 1132, ali i sam Ikarus.  Naime, MAN koji je fabrički bio ugrađen u njemu, nakon svega nešto više od godinu dana rada počeo je da zadaje probleme sa čestim kvarovima. Autobus je bio u garantnom roku, ali opšta, nepovoljna situacija znatno je otežavala posao oko reklamacije i uvoza novog agregata. Kako bi se problem što pre rešio, 1132 je odvezen u fabriku. Ekipa iz Ikarusa rešenje nalazi u turbo dizel DAF-u  sa oznakom RS200  i 272 ks , novom agregatu koji je ranije nabavljen i prvenstveno planiran za ugradnju u jednom od narednih prototipova, a koji je stajao na lageru.
Drugačiji tip motora, prvenstveno zbog ugradnje međuhladnjaka (,,interkulera") zahtevao je i nešto više prostora. Da bi ga uspešno smestili, konstruktori Ikarusa dali su montažerima i mehaničarima upustva šta i kako treba da se prepravi. Tako je garažni broj 1132 spolja ostao gotovo potpuno identičan, dok je u salonu, u domenu između prve osovine i drugih vrata dobio podest koji je omogućio smeštaj kompletnog agregata sa menjačem. Što se samog menjača tiče, zadržan je prethodni Voith D851.2.
Ovaj potez ujedno je pružio mogućnost za dodatna testiranja i praćenje rezltata rada standardnog atmosferskog i turbo dizel agregata u potpuno identičnim primercima IK-166. Dalju karijeru 1132 je nastavio na liniji 75 sve do 1998. godine, kada je zbog kvara na elektro instalacijama pretrpeo veću štetu u požaru. Nažalost, posle toga je rashodovan.

Novi život automatika

Surovi i zahtevni svakodnevni uslovi na beogradskim ulicama prepunih gužvama ostavili su trag na ovu seriju Ikarusa. Posebno, ako se na to dodaju i izuzetno slabo redovno održavanje, kao i loša nabavka rezervnih delova. Ipak, ogroman broj njih je sve izazove pregurao i uspešno dočekao 1998. godinu kada prva tura odlazi na generalni remont u fabriku Ikarbus.
Do jeseni 2000. godine, svi primerci su vraćeni matičnim pogonima u stanju za koje se praktično moglo reći ,,kao novi". Uz generalni remont koji je obavljen i 2004. godine, Ikarusi su dobili novi život. Zato i ne čudi činjenica da su se u eksploataciji zadržali i više od 20 godina. Zbog kvarova na menjačima, pojedini primerci su u kasnijem periodu karijere doživeli i prebacivanje sa automatskog na manuelni menjač.
Nažalost, ratno stanje, inflacija i sankcije nisu dali mnogo prostora za plasman ovih modela. Viša cena i zahtevnije održavanje, potencijalne kupce su zadržali na potražnji manuelnih menjača. Time, automatici su ostali jedinstveni u redovima GSP-a, dok se na nove čekalo još nekoliko godina kada će poneti znak Ikarbusa.

izvor: http://www.autobusi.net/ikarus-ik-110-160-11-automatici/

[wulfy]

listajući ovu temu izvukao sam pojedine modele autobusa iz Zemuna:

1954 - 1955 - FAP 5GVF-U - 16 kom.
1957 - 1962 - FAP 5GVF-UG
1958 - 1959 - FAP 5GUF-ST
1961 - 1965 - FAP G-50
1962 - 1972 - FAP G-80
1965 - 1971 - FAP G-100.15S
1965 - 1971 - FAP G-100.16S
1969 - 1971 - FAP G-160 - 19 kom.
1969 - 1982 - Ikarus IK-4
1970 - 1970 - Ikarus IK-4 Volvo - 70 kom.
1970 - 1980 - Ikarus IK-5 (MAN 890 UG M 16 A)
1971 - 1980 - Ikarus IK-6 (MAN 890 UO 12)
1971 - 1980 - Ikarus IK-7 (MAN 750 HO)
1972 - 1982 - Ikarus IK-83
1979 - 1979 - Ikarus IK-105P - 1 kom.
1980 - 1984 - Ikarus IK-105
1980 - 1989 - Ikarus IK-110
1980 - 1990 - Ikarus IK-160P - 1.020 kom.
1981 - 1982 - Ikarus IK-110P - 20 kom.
1982 - 1984 - Ikarus IK-105B
1982 - 1989 - Ikarus IK-110B
1982 - 1989 - Ikarus IK-160
1982 - 1989 - Ikarus IK-160B
1982 - 1982 - Ikarus IK-170T - 1 kom.
1983 - 1983 - Ikarus IK-105E - 1 kom.
1983 - 1989 - Ikarus IK-108
1983 - 1989 - Ikarus IK-115
1983 - 1983 - Ikarus IK-160MP - 1 kom.
1984 - 1989 - Ikarus IK-162 - 50 kom.
1985 - 1985 - Ikarus IK-173T - 1 kom.
1985 - 1985 - Ikarus IK-180 - 1 kom.
1986 - 1989 - Ikarus IK-110CU - 422 kom.
1986 - 1986 - Ikarus IK-160TL - 1 kom.
1986 - 1986 - Ikarus IK-180S - 1 kom.
1987 - 1995 - Ikarus IK-111
1987 - 1995 - Ikarus IK-161
1988 - 1990 - Ikarus IK-160CU - 115 kom.
1988 - 1988 - Ikarus IK-160S - 1 kom.
1988 - 1988 - Ikarus IK-164 - 1 kom.
1989 - 1989 - Ikarus IK-160T - 1 kom.
1989 - 1995 - Ikarus IK-111R
1989 - 1995 - Ikarus IK-161R
1990 - 1990 - Ikarus IK-119 - 1 kom.
1991 - 1995 - Ikarus IK-102
1991 - 1995 - Ikarus IK-166
1991 - 1991 - Ikarus IK-167
1991 - 1991 - Ikarus IK-410 - 1 kom. (od 1995 god. proizvodi se kao FAP A537)
1995 - 2006 - Ikarbus IK-101
1995 - 2006 - Ikarbus IK-102
1995 - 2006 - Ikarbus IK-103
1995 - 2016 - Ikarbus IK-104
1995 - 2006 - Ikarbus IK-101P
1995 - 2006 - Ikarbus IK-102P
1995 - 2006 - Ikarbus IK-103P
1995 - 2006 - Ikarbus IK-104P
1996 - 1996 - Ikarbus IK-106 - 1 kom.
1996 - 2006 - Ikarbus IK-201
1996 - 2005 - Ikarbus IK-202
1996 - 2002 - Ikarbus IK-203
1997 - 1997 - Ikarbus IK-104CNG
1998 - 1998 - Ikarbus IK-404
2000 - 2001 - Ikarbus IK-301
2001 - 2001 - Ikarbus IK-308
2001 - 2001 - Ikarbus IK-412
2004 - 2004 - Ikarbus IK-112.3 - 1 kom.
2004 - 2004 - Ikarbus IK-218.3 (Volvo B7LA) - 1 kom.
2006 - 2016 - Ikarbus IK-206
2006 - 2009 - Ikarbus IK-107
2006 - 2013 - Ikarbus IK-112N
2006 - 2013 - Ikarbus IK-218N
2013 - 2018 - Ikarbus IK-112M
2013 - 2018 - Ikarbus IK-218M
2013 - 2016 - Ikarbus IK-113
2014 - 2017 - Ikarbus IK-112LE - 50 kom.
2017 - 2017 - Ikarbus IK-312MB (Mercedes-Benz OC 500 RF) - 1 kom.
2018 - 2018 - Ikarbus IK-312M (MAN IC 19.290 / RR8) - 1 kom.
Nisma našao kada su se radili:
Ikarbus IK-401
Ikarbus IK-312
Ikarbus IK-415

[akzg22]

Od čovjeka koji nije član foruma sam dobio nešto prospekata Ikarus autobusa.