[Paško]

1997. Alain Mugica našao se u Vukovaru. Tom je prilikom fotografirao i nekoliko autobusa tvrtke Saobraćaj Vukovar, koja će mirnom reintegracijom Podunavlja 1998. godine postati današnji Čazmatrans Vukovar. Čazmatrans je, naravno, obavljao djelatnost prijevoza putnika u Vukovaru i prije rata. Fotografije koje će se naći u ovoj temi vrlo su zanimljive i vrijedne, možda i najvrjednije od njih više od 250 koje je poslao Alain. Na prvim od desetak fotografija nalazi se gradski Ikarus, moguće IK-115, a gotovo sigurno jedan od onih koje će se kasnije naći u voznom parku Čazmatransa Vukovar, poput ovog.

Molit ću vas bez političkih prepucavanja u ovoj osjetljivoj temi.

[Paško]

Vjerojatno su i ovaj TAM i Ikarus pripadali istom poduzeću. TAM-u tablice izgledaju kao VU-40-02 ako ikog zanima.

[Paško]

Ovaj TAM očito nije bio Saobraćajev niti je bio autobus kad je fotografiran, ali nemam prikladniju temu za njega. Na busu piše: pokretni bife, vl. Luka Gajanin, Trpinja. Na sredini je isto neki natpis. Učinio mi se kao Lasta, a nakon malo guglanja: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-30-10-2007/sad-je-vidis-sad-je-ne-vidis

Sad je vidiš - sad je ne vidiš
Kada je završena vukovarska ratno-mirnodopska priča na štetu Srba, Luka Gajanin (56) je upalio svoj autobus-kafanu i krenuo na put izgnanika. Zaustavio se u takovskom selu Klatičevo

Odvajkada je u zemlji Srbiji bilo tako - tačno znaš gde se nalazi koja kafana. Naravno, svaka kafana ima temelj, krov, vrata, salu, šank... Za razliku od tih, da ih nazovemo normalnih kafana, kafanu ,,Lasta", vlasnika Luke Gajanina, čas vidiš, čas ne vidiš. Umesto temelja, ova kafana ima točkove, pa je vlasniku Luki lako da, kada mu dosadi jedno mesto, ,,preleti" kafanom na neko drugo. I, tako godinama.

- Ja sam rodom iz sela Trpinja, na pola puta između Osjeka i Vukovara, nešto bliže Vukovaru. U ovom selu, koje je bilo gotovo čisto srpsko, imao sam kafanu ,,Čelarevo" koja je radila veoma dobro. Međutim, po prirodi sam takav da me nikada nije držalo mesto, a iznad svega sam voleo vašare, ili tako neke manifestacije gde se okupljaju ljudi. Iz tih razloga, da bih zadovoljio svoju prirodu, kupio sam autobus i preuredio ga u kafanu. Tako sam obilazio mnoge vašare širom ondašnje Jugoslavije. Često sam bio u Šapcu, Derventi, Šidu, Doboju... Ma, bilo me je svuda gde su ljudi. Bilo je dosta i para, a duša ispunjena. Ime mojoj putujućoj kafani odredila je ćerka Radmila, jer ju je moja priroda i želja da često menjam mesta najviše asocirala na slobodnu pticu koja po svojoj volji bira mesto gde će da leti i sleti.

Međutim, naišla su ružna ratna vremena, a Luka je, uostalom kao i svi Srbi u to vreme, upao u ratni vihor iz kojeg je bilo teško izaći.

- Kao viđeniji čovek u čitavoj okolini izabran sam za sekretara SDS-a u Vukovaru, a kada je rat završen u korist Srba, a mir na našu štetu, niko nije morao da mi kaže šta mi valja činiti. Zaključao sam vrata kuće i kafane u Trpinji, natovario u autobus ono što je moglo da se natovari i put pod točkove. Pre nego što sam krenuo, otišao sam na grob brata Dragoljuba, kojeg je raznela granata zajedno sa još osmoricom njegovih drugova i taj oproštaj mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu jer sam ostavljao ono zbog čega je Dragoljub položio život. Međutim, valjalo je spasavati porodicu.

LUKINA ZVEZDA

Luka je navijač Zvezde. I to, vatreni! A njegova supruga Zvezda je na krštenju dobila ime po fudbalskom klubu Crvena zvezda.
- Pa, eto, kada sam ja rođena, moj stariji brat Stojimir, koji je bio vatreni navijač ,,crveno-belih", dao mi je ime Zvezda.

KUĆA U TRPINJI NA PRODAJU

Luka Gajanin u Trpinji ima kuću od 350 metara kvadratnih. Međutim, vreme i događaji učinili su da porodična kuća bude ,,tamo negde daleko".
- U Hrvatsku se definitivno više ne vraćam i jedini cilj u ovom trenutku mi je da prodam kuću u Trpinji i da se ovde skućim kao čovek. Od prodaje kuće bio bih namiren i ja i moja deca. Da ovo što mi je ostalo od života proživim kao čovek - kaže Luka.

O tome kojim će putem, Luka Gajanin nije dugo razmišljao. Za Gornji Milanovac vezivalo ga je to što je njegov pokojni brat baš tu služio vojni rok, a i narod takovsko-rudničkog kraja je nesebično pomagao meštane Trpinje u vreme rata. Nekako je, kaže, bilo prirodno da krenem ka Gornjem Milanovcu.

- Uz pomoć tadašnjeg i sadašnjeg predsednika opštine Dražimira Marušića, dobio sam staru ruiniranu kuću, ali u tom trenutku za mene je to bio pravi dvorac. Upristojio sam ruinu da može da se preživi i usput razmišljao kako da obezbedim porodicu - suprugu Zvezdu (55), ćerke Radmilu (26) i Draganu (18) i sina Predraga (34).

Srećom po Luku, autobus-kafana je bio tu. Ponovo je pokrenuo autobus koji mu je nekada donosio zadovoljstvo, a sada je bio puka potreba. Ponovo je krenuo od vašara do vašara, od sela do sela... i zaradi se poneka para.

- Za zadovoljstvo već odavno nemam vremena. Posle onoga što sam preživeo, sada mi je najbitnije kako prehraniti porodicu. Oteram autobus-kafanu na Ravnu goru kada se okupljaju četnici, potom na vašar u Takovo, a kada nema vašara radim u selima u kojima nema kafane. Budem tu neko vreme, pa put pod noge. Posla i ima i nema. Narod više ulazi iz radoznalosti da vidi kafanu na točkovima, ali kada sam u nekom selu duže vremena, bude i stalnih gostiju. Međutim, teško je nama izbeglicama koji se na razne načine, pa i na ovaj način, dovijamo da preživimo, ali ni ovdašnjem narodu nije mnogo lakše jer je sve manje para i ljudima je sve manje do kafane.

Kafana ,,Lasta ,, koja se s vremena na vreme može videti na raznim mestima, a kako vreme prolazi sve je duže u selu Klatičevo, pored samog puta koji vodi ka Takovu, kafana je kao i svaka druga. Stolovi i male klupe, šank, vitrine sa raznoraznim pićem, muzika sa radio-kasetofona, ljubazna gazdarica i konobarica Zvezda, razne slike, među kojima dominira velika fotografija Karadžića, šporet na drva, zamagljena stakla... Baš sve kao u pravoj kafani. Svrati se ovde, popije se piće, dva, popije i gazda Luka, ali tada, kada reši da popije, ključeve od svoje kafane, odnosno autobusa, ostavi kod gazdarice Zvezde. Veli, da mu ne padne na pamet da baš tada, pri piću, promeni lokaciju.

+ http://srbovanje.com/5273176-bife-lasta-kod-takova.html

[Paško]

Što se to krije na peronu?

[Paško]

Odgovor je - MAN SG 192! Pretpostavljam da ih je bilo najmanje četiri, a zašto to mislim neki drugi put... Ovaj je bio na liniji iz Borova.

[Paško]

Evo i fotografija još jednog SG 192, VU-230-09. Krajem 90-ih u voznom parku Čazmatransa Vukovar bila su najmanje četiri takva autobusa. Imali su tablice redom: VU-531-S, VU-581-S, VU-617-S i VU-631-S. Svi su bili iz iste serije 1975. godišta koja je prije toga vozila za Wuppertaler Stadtwerke i Grazer Stadtwerke. Pretpostavljam da su to isti autobusi koje vidimo na ovim fotografijama i da je Čazmatrans Vukovar preuzeo sve u voznom parku Saobraćaja. Što je dalje bilo s tim autobusima ne znamo točno, ali čini se da nisu puno potrajali osim VU-531-S koji se nešto kasnije pojavio u matičnoj firmi kao BJ-418-DA. Kako su točno došli do Vukovara zanimljivo je pitanje o kojem isto ne znamo ništa.

[Paško]

Zanimljivo je spomenuti da su neki od Ikarusa koji su vozili u Vukovaru po navodima Osječana pokradeni od osječkog GPP-a. Kasnije su onda završili u ČZTVU i GPP ih nikad nije dobio natrag.

[Paško]

A pazite sad ovo! Ikarus IK-5 ex GSP Beograd. Originalno je bio zelene boje, a kasnije je uređen na remontu u Zemunu. Ovaj BAS je, pretpostavljam, neka privatna firma, no nemam bolje mjesto na forumu za ovaj autobus. Bio je možda i posljednji bus ovog modela koji je negdje vozio.

[zlepur1]

E vidiš. bus po mom saznanju nije iz BG, nego je osta u Sarvašu nakon okupacije i ukraden je od GPP, samo šta je sad prominija relaciju i vozija je Sarvaš-B.Brdo- Dalj- Vukovar.

[Tomek]

Koliko je zglobnih uopće GPP imao prije rata?

[Paško]

Koliko si siguran da se radi o istom busu? Nisam znao da je Osijek uopće imao ovakav model, a ovaj je obojan identično kao GSP-ovi pa se tu možda radi o nekom drugom zglobnom.

[zlepur1]

Koliko si siguran da se radi o istom busu? Nisam znao da je Osijek uopće imao ovakav model, a ovaj je obojan identično kao GSP-ovi pa se tu možda radi o nekom drugom zglobnom.

100 posto, prije rata svi gpp-ovi busevi su bili crveni, plava boja je prevladala nekako pri kraju rata.

[smyky]

boja ništa ne znači. Osječki GPP je imao Ikaruse na početku rata, prije da je onaj Ikarus odozgo iz Osijeka. u godinama pred rat sam svakodnevno putovao GPP-om i svi su bili Ikarusi, sjećam se dva zglobna IK 160 u očajnom stanju, svi ostali su bili solo kao onaj na prvoj slici, blijedo se sjećam jednog IK 83 kod Poljoprivrednog fakulteta na Tenjskoj cesti 1990.
a na starim slikama iz OS iz 70.-ih vide se uglavnom TAM-ovi, ovakav se nije niti slučajno našao na nekoj fotki

[Tomek]

Činjenica je da je mala šansa da su u Vukovaru ovog farbali, ne izgleda baš svježe.

[zlepur1]

Zeleni su došli iz BG , to je bila njihova standardna boja.